Jedna od najvećih razlika između života u manjim i većim sredinama su i komšijski odnosi. Nekako, u velikim gradovima, postojanje pravog komšije, onog koji je uvek spreman da pomogne, da sasluša, da razume, ili ipak, samo da popije kafu sa komšijom se vremenom izgubilo. Ljudi trče za karijerom, za egzistencijom, prezauzeti su svojim problemima i taj neki prijateljsko-komšijski odnos se lagano vremenom izgubio. Sada su ljudi, u većim sredinama, valjda srećni ako imaju komšiju koji im ne zagorčava život svakodnevno. A šta je sa malim sredinama? Tamo valjda to još nije izgubljeno. Valjda.
Irig je opština u Republici Srbiji, u Sremskom okrugu. Cela opština ima 10-ak hiljada stanovnika a sam grad Irig oko 5 hiljada. Reklo bi se da je u Irigu lepo živeti i da je tamo svako, svakome dobar komšija. Verovatno bi se većina Irižana složila sa time. Ali ima i ljudi kojima život u malom, mirnom mestu i nije tako miran.
Nikola Jemšić, čovek kome je Irig dom ceo život i koji je odlučio da baš u tom mirnom Irigu osnuje svoju porodicu i napravi svoj mali kutak za lep i miran život. Ali Nikolin život od 2008. godine je sve samo ne miran. Naime, od tada za Nikolu počinju problemi u njegovom malom delu raja. Od 2008. godine, u kući pored Nikoline, u naseljenom mestu i bez ijedne dozvole, počinje sa radom auto otpad. Na tom mestu, gotovo svakodnevno, dolaze teške mašine, gomilaju se školjke automobila, kamiona i ostalih, više neupotrebljivih mašina. Vlasnik pomenutog otpada je svoj posed ukopao metar ispod nivoa drugih, komšijskih poseda i time ugrožava bezbednost Nikole, njegove porodice, kao i svih drugih komšija. Pored toga, postoji još mnogo razloga za zabrinutost bezbednosti svih ljudi koji žive neposredno uz taj posed. Naime, olupine automobile predstavljaju veoma pogodno stanište za sve vrste insekata dok komšije sumnjaju da postoji opasnost i od pojavljivanja zmija u njihovim dvorištima.
Za mentalno zdravlje ljudi jedan od najbitnijih uslova je i zdrava životna sredina. Buka se smatra zagađivačem životne sredine jer negativno deluje na mentalno stanje ljudi. Samim tim, obavljanje delatnosti koje izazivaju visok nivo buke nije dozvoljeno u naseljenim mestima. Takve delatnosti se izmeštaju u predgrađa I dalje od ljudi. Ne verujem da bi se ikome svidelo da živi u blizini aktivnog auto otpada sa teškom mašinerijom pa je tako i gospodin Jemšić do sada pokušavao u više navrata da, na lep i komšijski način, reši ovaj problem ali svaki put bezuspešno. Pokušavao je da priča i sa vlasnikom pomenute parcele, i sa vlasnikovim sinom. Nikad ništa nije urađeno a godine prolaze. Par puta je, od svog komšije, dobio i salvu uvreda što se meša u tuđa posla. Dobro, posle nekog vremena, svako bi izgubio živce i obratio bi se nadležnim institucijama. Međutim, svaki put prilikom obaćanja različitim nivoima vlasti, gospodin Jemšić dobija isti odgovor: to nije u našoj nadležnosti. Nije ovde u pitanju Nikola Jemšić, nije u pitanju ni vlasnik pomenutog otpada. Ovde je u pitanju, ili bi bar trebala da bude, ozbiljnost jedne države i njenih institucija. Trebala bi da bude u pitanju volja institucija da zaštite svoje građane i njihovo mentalno zdravlje. Sutra će biti nešto ozbiljnije i opasnije i ko ća tada biti nadležan? Previše često čujemo odgovor: to nije u našoj nadležnosti.
Životna sredina je nešto na šta treba najviše da obraćamo pažnju. To je prostor, i fizički i psihički u kome će odrastati naša deca. I deca naše dece. Zbog svih njih trebamo da postanemo “nadležniji” i da obraćamo pažnji i na male stvari. Svako svakome treba da bude komšija. Dobar komšija. I građani institucijama, i institucije građanima ali najbitnije je da budemo ljudi jedni prema drugima. Da budemo komšije jedni prema drugima.
Dobar dan komšija.
Нема коментара:
Постави коментар